Četvrtu priču drugog poziva Istine za najbolju priču šalje Ankica Šarčević iz Prozor-Rame. Tema je potop.
Radi autentičnosti, priče prenosimo bez intervencija:
Teško mi je pričati o potopu, zato što se i nakon nekoliko godina ne mogu utješiti i dio mene ko da je osto u mome selu. Trenutak kad smo krenuli iz Proslapa, kad je baba zadnji put zatvorila strugu, ugrađenu u veliki suhozid oko naše kuće, ostat će najteži, gori od svega što smo proživili. Koliko ima ljudi bez duše, tek tako odrede i potope ti zemlju, kuću, groblje, naše njive, a sve se sagradilo s dvi ruke, iskrivljeni leđa i znojna lica. Sporim hodom krenuli smo za volovima i sanima. Jadne životinje vukle su sve stvari iz kuće, a sane su škripale pod teretom. Bio je peti misec, deseti datum.
Gledala sam u oblačno nebo i sav onaj svit koji je praznio svoje kuće, rušio ih i suzama topio zemlju. Zbog potopa sam izgubila i kuću i ljubav, svog Miroslava. Nikad se više nećemo prošetati pored rijeke, dozivati čobane, nosit žito u mlin, nikad više… Dolazili su mi trenuci da mrzim sve one koji su potopili Ramu i donili nemir našem svitu. Kako smo odmicali od naše kuće stalno sam se okretala i gledala u selo. Mama zastade iza jednog drveta, side i dade ditetu da doji, skrivajući mu glavu iza jeleka. Gledala je u daljinu, nije plakala, hrabra je ona, bez čovika, bez ijedne pare u kecelji, al suza nema.
-Branka, nemoj plakat – tješio me did.
– Žao mi male dice, posebno onih najmanji koji tek pužu i uče koristiti nožice, kako će oni preživit pod šatorom, kako će rasti – odgovorila sam, boreći se sa suzama.
– Oni se bar neće sićati, a mi stariji ćemo morat da se borimo, svak sa svojom tugom kako god znali – reče strina.
Voda je već ulazila u neka guvna i bašče. Vidila sam jednu ženu kako je silom vuku preko praga, nije tila iz svoje kuće, dica su joj plakala sideći na odsičenim šljivama, nešto ovaca ležalo je u toru… Neki čovik čvrsto ju je vuko za rukav od narodne nošnje dok se ona držala za štok kuće. Neko će morat platit za ove suze, pomislila sam. Moja baba je osjetila i drugi svjetski rat na svojim leđima, al potop Rame joj je bolniji jer rat dođe i prođe a potapanje kuće i groblja joj je ko smrt, tu povratka više nema. Moje selo, moje sve, ostaće zauvik pod teškim teretom mulja i vode.
Kad smo stigli do samostana na Šćit tolika praznina je bila u meni, ma u svima, čak i onima čije kuće će ostat netaknute. Tuga se nadvila na našu dolinu. Ljudi iz okolni sela bi stalno povirivali na prozore da vide koliko je voda uzela sebi, koliko je djedovine otela i neće vratiti nikad.
A meni žao rijeke Rame i ne znam kojim riječima da opišem nju i ljepotu oko nje. Možda sa prvim stranicama Biblije kad Bog stvara svit pa sve ono najlipše poklanja da čovik ima i da koristi, e taka je bila moja dolina, taka je bila rijeka Rama i moji ljudi. Možda su i druga sela bili lipa, ne znam, jer ja sam samo jednom s didom do Duvna išla sir prodati, al moje misto mi je najposebnije.
Uvik sam bila siromašna, al barem sam imala veselu čeljad oko ognjišća, imala sam svog Miroslava, omladinu u narodnoj nošnji, imala sam stan za tkanje, livade i sunce… Ono što me hrabrilo je to što nismo jedini, nismo sami, bilo je još puno obitelji a tuga je malo lakša kad se podili.
– Ništa čeljadi, večeras moramo noćit na ledini, a sutra bi trebali dobit šator, triba dobro malu dicu pokrit – reče did Ilija kad smo konačno stigli na Šćit.
-Jadna ja, pa pomrznit će se dica, triba malo vatre odložit, pa mi smo na goloj ledini, reče baba i side na skupljenu ćurdiju te razgleda okolo. Ma svaka bora joj je pokazivala tugu, svaki pokret ruke i riječ.
Did je odvezo volove i pustio ih da odmore.
Sve je bilo po ledini, samari, plug, sanduci, dolaf, sane, sinija, brašno…
Noć je bila duga, nikad duža. Uspila sam malo zaspat, prislonila sam se uz sestru da se ugrijem, baba se prevrtala, slamarica je šuškala pod njenim teškim tilom. Mama i strina su se probudile sigurno deset puta i gledale jel dici toplo, pa bi nam navlačile biljce priko glave. Vatra je gorila na ledini i obasjavala tila nas osamnest, poredani ko kamenje u suhozidu.Vitar bi zapuvo pa bi raznio male iskrice okolo. Did nije spavo, sidio je pored vatre, pušio duvan i gledo u svoje stare opanke. Kako mi ga žao a pomoći mu ne mogu. Zasanjala sam žene kako se smiju u vlačiljama, čujem kako grebeni vlače vunu, pa pismu, žubor rijeke, volove na livadama, ovce i janjce, mater di me zove, sviralu, čujem ezan di moje komšije iz Kopčića poziva na molitvu, onda zvono s crkve…
Jutro me vratilo u stvarnost. Tilo mi je bilo ukočeno i kao da se noćna ladnoća uvukla u kosti. Baba je iznad vatre kuvala kompire. Obradovala sam se kad sam vidila da su neki ljudi, didu poznati, donili šator za nas. Sve one stvari koje su bile, osim krupni, unili smo unutra. Sanduk s nošnjom, dolaf, drveno suđe, struke…
Mene je ubijala čežnja za Miroslavom, ma usudila bi se reći gore mi je bilo što je on odselio nego potop. Da me did čuje sigurno bi galamio al lakše je sagraditi kuću nego trpiti svoje nesretno zaljubljeno srce. Ko da brdo na leđima nosim. On bi sigurno reko da momaka ima na sve strane a dom je samo jedan. Je, a i Miroslav je samo jedan.
Sutra je kod nas došo neki momak da vidi kako smo, kako živimo u šatoru, imamo li dovoljno pokrivača… Mislim da ga pratar poslo. Mama je počela plakat, ko da je u njemu vidila neki spas, ko da će biti lakše ako pokaže onaj čemerni šator natrpan stvarima, dicu sa ukrpljenim anterijama, bosim nogama i beznadnim pogledima. On me pogledavo, gledo u moje krupne suzne oči, u opanke i prljavu ramsku košulju, sigurno me žalio. Bilo je još šatora blizu našeg, svi sa svojim težinom i ko zna kakvom budućnosti.
Moja najmlađa sestra Kate ima vrućicu i jadna mama prevrće po stvarima koje smo imali tražeć sirće od divakinja da joj namaže slabašno tilo.
-Sad sam govorila, triba pratra zvat, more dite umrt – reče baba i zagleda se u mamu, pa u momka koji je i dalje gledo u mene, malu dicu i naše oskudne stvari. Mama je šutila, a sigurno ju je srce bolilo, gledala je kako Kate polako “nestaje”.
-Ne zovite pratra dok god ima nade – reče ona.
A moja sestra je po koji put, na nekoliko sekundi otvorila oči i zagledala bi se u sve one nagomilane stvari,a pa opet zatvorila oči. Usta ispucala, kapci teški, ruke pomakne al tako teško ko da ih teret pritiska.
Kate će umrt pomislila sam u sebi.
-Ako Bog ozdravit će – reče nepoznati momak jer drugo ništa nije imo za reć.
Nastade šutnja, osjećo se miris divakinja i kuvani kompira.
– Kako ti je ime momak? – upita strina .
-Šimun Jozić. – odgovorio je glasno.
– Baš si kršan i fala ti. – reče baba.
– Ja sam došo da pitam, pošto do greblja u Proslapu još voda nije stigla, oćete li da iskopate kosti svoji umrli? Vaše komšije Markešići i Nikolići iđu ujitro pa će se požurit uzet iz greblja svoje mrtve, al mogu se iskopati samo kosti starije od sedam godina.
– A Djevice Marijo, niti mi je drago dirat u mrtva tila niti mogu ostaviti da ih voda pokrije. Nek iđe Ilija odma sad s tobom ako se more doć do greblja, prinesite kosti – govorila je brišući suze od đile.
Strina je tražila rakiju po stvarima da počasti tog momka, jer nema čim drugim.
A jadni moj did Ilija, sigurno će mu trebat jako srce da izdrži kad vidi da je voda otela našu kuću, šljive, bašče, a još jače da golim rukama vadi kosti pokojni naši Filipovića i ponovo ih pokopa. Četnici im presudiše četerest i nike, pa ni mrtvi mira nemaju.
Svaki put kad bi ušla u šator pogledala sam diše li sestra i otkrila bi sa nje mutap koji je imao miris volova. Kad se čoviku čini da nema izlaza, a nama Ramcima činilo se puno puta i da nema toga ko bi popravio crne misli, Bog umiša svoje prste i donese radost. Kate se probudila i više nije bila vruća.
Ja stvarno nebi imala snage tražiti crne rubce da je umrla, stvarno nebi. Malo pomalo dite je bilo življe i onda sam shvatila, bitno da smo živi, ostalo ćemo vratit.
Tih dana narod je živio u jadu, pričalo se samo o jezeru, seljenju, isplati naknade za zemlju..
Po stoti put je baba nabrajala ko je sve odselio iz Proslapa,Kopčića i Kovačeva Polja.
Dolazili su topliji dani a to je dobro jer neće biti tako ladno u šatoru. Ne znam, znaju li ćaća i stric u dalekoj Njemačkoj da se Rama potopila, da više nikad neće vidit Proslap, a sigurna sam da su jedva čekali da dođu kući. Znali su oni da se to sprema al svi smo živili u nadi da se ipak neće dogodit.
Prolazili su dani i ništa se nije minjalo, gurali smo se ispod šatora, gledali da je maloj dici toplo, pazili na volove, ručavali šta smo imali, sidili po ledini sa drugim ljudima iz šatora…
Did je najviše vremena šutio i sve bi češće zapalio duvan, pa bi gledo tamo prema brani, sigurna sam da je psovo sve one koji su nam to napravili, a nemoćan da ih zaustavi. Popodne sam se spustila do jezera da operem neke anterije i čula neke muške glasove gore na brdašcu da spominju moje ime i dida kako im potvrđuje da Branka živi tu.
Neko je mene tražio. Za nekoliko minuta otišli su, a did se spusti do jezera. Noge su mi drhtale, a usta osušila kad sam vidila da drži bili papir.
Samo mi je stavio u mokru ruku pismo i reko idi vidi disu volovi. Pogledala sam i vidim piše “Šalje Miroslav Faletar, Đakovo”.
Kako je mudar moj did, da pročitam pismo na miru poslo me da vidim volove, da pobignem u svoj mir, da me tu ne gledaju žene znatiželjnim pogledima.
Znao je on koliko mi znači to pismo, bez obzira što mu nikad nisam spomenula svog momka, al vidi mi po očima da me osim potopa muči još nešto.
Ma kakvi volovi, može ih sad slobodno voda odnit, mogu i tuđe žito pogazit ja sam samo čekala da otvorim i vidim šta piše. Ruke su mi se tresle dok sam otvarala, ko da držim nešto najsvetije.
“Draga Branka, ne znam da li ćeš ikad dobiti ovo pismo, niti znam di si. Šaljem ga na Šćit, valjda će doć u tvoje ruke. Živimo u Đakovu kod neki ljudi, kuća je skoro od blata i ostajemo u njoj dok svoju ne napravimo. Mislim da će mi trebati pedeset godina da se naviknem. Ne postoje riječi kojima bi objasnio svoju tugu. Piši mi da znam da još ima nade”.
Sidila sam na obali jezera i plakala. Najgore su suze kad čovik plače nad svojom sudbinom. Neka ove suze teku što dalje da Miroslav nikad ne sazna da sam plakala. Možda jednog dana zaboravim potop, šatore i njega. Par ptičica šuškalo je po gaju, planine koje su uokvirile našu dolinu zelenile su se, pratljača je odzvanjala negdi u Ripcima, dica iz šatora galamila su i plakala… Pročitala sam pismo tri puta, pa ga sakrila u džep kecelje.
Kad sam došla u šator, mater me gledala…
-Branka, jesi ti plakala – rekla je srdito al tiho da ne čuju strina,baba i mala dica.
– Da isplačem suza koliko je ovo novo jezero malo je – rekla sam hrabro. Ko da sam dobila neki polet zbog pisma i snagu da se suprostavim materi koja me uvik ušutkivala. Ni ja ne znam otkud mi hrabrost jer žene su uvik morale skrivati svoje osjećaje, sramota je pričati čak i o lipim stvarima.
– Završi one anterije kod jezera i uzmi dite iz stalca, rekla je ljuto. Mamu je vjerojatno mučilo to što mi ne može pomoći, to što joj dica pate, pa bi se u tom jadu derala na mene. U njezinim očima možda sam bila beskorisna.
Jedan dan, dok smo ja, strina i baba prale suknene pelene male dice i neke ćurdije vidila sam dva čovika kako se u pratnji onog istog momka Šimuna približavaju šatoru.
– A fala ti Bože, evo mog Ivana i Marka, povika baba te obrisa ruke od pregnjač.
Ćaća i stric su se vratili iz Njemačke. Smrknuti lica, sa torbama koje su vjerojatno bile nove, jer znam da ih prije nismo imali, koračali su prema šatorima i razgledali okolo, čudeći se novom izgledu Rame.
Pružiše nam ruku, strina je oborila pogled da ne vidi tugu na njiovim licima. Ćaća je gledo u dicu kako trčkaraju oko šatora bosi, pa u stvari po ledini, opranu robu poslaganu po kamenju… Siromaštvo se osjećalo u zraku.
Došo je i did, pruži ruku sinovima, a i kamen bi tu zaplako, riječ teža od planine, šutnja je najviše pričala.
Šimun je samo gledo u mene, a to me ljutilo i činilo nemirnom.
Dok su ćaća, stric i ostali razgledali okolo i čudili se novom jezeru, Šimun mi se obrati.
– A jesi lipa curo, a tako nesretno izgledaš.
– Bolje da mi se ne razumiš, rekla sam stidljivo.
– Ma tebi treba momak, a ja tražim lipu curu, ko što si ti Branka.
Skoro ti je dvacet godina, trebaš se udat, maknut iz šatora, bit će ti i materi draže.
Šimun ko da me nagovaro da se udam za njega, a jadni Miroslav je čeko moje pismo koje još nisam napisala i ne znam kad ću.
– Ne znam, sve to lipo zvuči, a da se i ne udam svedno mi, baš mi svedno – odgovorila sam mu.
– Razmisli, a ja ću doći opet.
Otišo je, a ja ko da izdajem Miroslava, ko da kršim sve Božje zapovidi.
Kasnije, dok su svi izašli iz šatora da molimo prije ručka i sidili po ledini, mater me opet strogo upita.
– A jeli Branka, jel ti ašikuješ s onim Jozićem?
– Ma nisam, samo smo pričali, ja ga i ne znam. Opet sam osjećala sram, crvenilo mi udari u svaki dio lica.
– Momak je dobar, pomogo je oko svega, ti imaš skoro dvacet godina, moraš se udat, nema kruva za sviju, guramo se pod šatorom a on je iz bogate kuće. Šta fali što ga ne znaš, imaš cili život da upoznaš.
Ne uzdaj se u onog Miroslava, nema od tog ništa moj sinko, on se iz Slavonije vratit neće, niti ima di, sve mu je pod vodom ko i tebi.
Naš razgovor prekidoše dica i odrasli koji su ulazili i izlazili iz šatora.
Ćaća i stric sidoše na ledinu a sva dica sjatiše se oko njih. Ćaća nam je donio neke čokolade, ne znam ni šta je to, al bilo je lipo.
Šimun je došo jedne subote da nam kaže da je pratar odobrio da se priselimo u stari samostan i ponudio svoju pomoć. Kako su ćaća i stric zaradili nešto maraka u Njemačkoj započeli su kuću nedaleko od samostana. Bila je nedilja, začas sam se umila na jezeru, stavila krpu, lipe terkije, gajtan i jelek i uputila se u šator da malo kruva uzmem. Baba je zaključala dolaf da ne diramo kruv i ostala sam gladna. Lako mi za mene, al žao mi oni manji gladni usta, kako im objasniti da nema. Onda sam odlučila, udat ću se za Šimuna. Moram. Bar ću kruva imati.
Kad je misa završila, igrali smo kolo da malo zaboravimo na sve što nas snašlo.
Šimun me promatro, provirujući iza puno ženski krpa na glavama koje su mu zaklanjale pogled.
Krenula sam prema starom samostanu, a on me dočeka.
– Ima li iko lipši danas u kolu od tebe – rekao je gledajući me u oči.
– Šimune, udat ću se za tebe, odredila sam – prekinula sam ga odjednom.
Oči mu se zasjaše od veselja.
– Branka, fala ti i pripremaj se polako.
Trebalo mi je sedam dana da kažem materi i kad sam konačno rekla samo je šutila, al vidilo se da joj je drago. Svatovi su došli po mene u jesen i Šimun me odveo. Kako je vrime prolazilo zaboravila sam Miroslava i prihvatila da je sve tako kako mora biti.
Ankica Šarčević, Prozor-Rama
