Proljeće je 1998 godine. Ja, sedmogodišnje dite, budim se, otvaram prozor i bacim pogled prema Ramskom jezeru, najlipšem na svitu, pa promatram i udišem zrak, miris oraja ispod kuće, babinog visokog rozog cvića a u vrhu kuće lastavice grade sebi gnizdo, donose dio po dio suve trave… Sunce poviruje iza veliki planina i baca svoje zrake po našoj kotlini. U selu se čuju ovce i gladni janjci, čobani, zvona krava, kokoše koje kriju piliće ispod svoji krila i sikira moje babe koja cipa suve grane.
“Bit će kruv ispod sača sigurno”, reče moja mlađa sestra Marija, gurajući teški jorgan sa sebe.
“Jedva čekam da ukradem vrući okrajac”, odgovorila sam.
Kuća miriše na vareniku, sunce obasjava kauče prekrivene strukama, raspelo i Djevicu Mariju na zidu, stari radio, didovu i babinu sliku s vjenčanja iz 1960. i zavjese isprid kuhinje… Baba plete, najstarija sestra Ivka pere pamučne krpe od sira, did melje kavu u zlatnom mlinu, brat plače u stalcu, a mater priprema lonac da otkuva robu, zatim izvadi dite i stavi ga na prsa da doji.
Sestre i ja sretne, subota je, nema škole, uzešmo malo verenike, baba nam odlomi kruva i uputi nas za ovcama. Jedva smo čekale da izajemo iz kuće pa da tražimo drugu dicu po docima i pašnjacima. Nas desetak penjemo se po trišnjama, gromilama i suhozidima. Ne osjećamo strahove, nismo bolesni i zadovoljni smo s malo. Roditelji nas bez problema puštaju tako male i daju nam ovce i krave na odgovornost. A ja sretna, sunce i prašina miluju moju kožu, a male noge trče, preskaču i istražuju. Trgamo jagode iz bodljikave trave, susrećemo zmije, lovimo leptire, beremo visibabe i smišljamo igre. Skoro je podne, vrime za kući, rastajemo se i dogovaramo druženje za kasnije. Za ručak je pita od kompira i kiselo mliko. Ne mogu dočekati da je mater stavi na drveni sto jer treba se najprije pomoliti.
“Odmorite se malo pa ćete s babom drva slagati”, reče mater, “a ja ću oprati robu na čatranji i dite čuvat”.
“Pa kad završimo, dat ćeš nam malo keksa, jel tako baba”, upitala sam stidljivo. Baba se nasmijala, a to je značilo da oće.
“Mama koliko još dana da ćaća dođe kući, jel deset?”, upita sestra Martina.
“Još sedam i onda ostaje da nam sijeno pomogne pokupit”, reče ona.
Škola se bližila kraju i jedva sam čekali, svaki dan sedam kilometara u jednom smjeru i teške torbe umarali su naša sitna leđa. Obuća nam se izlupala od čvrstog makadama, kišobrani polomili od vitra i kiše, a hlače izlizale jer imamo samo po dvoje, Martina jedne.
A najlipše mi je kad radimo nešto pa dođe vrime kave i ugledam kako baba stavlja bile findžane sa smeđim ukrasom na tasnu al ne samo za nju i mamu, nego i za nas djevojčice. Znala je reći da će nam narast rep, al kad bi vidila koliko se radujemo kavi svaki put bi popustila.
Sipa malo kave i onda do vrha vereniku. A nama lipo, sitnica al sretne smo. Sidnemo na ledinu ispod oraja a baba starim i tetoviranim rukama otvara keks. Promatram je, tamno lice prepuno bora, rubac na glavi izblidio, ramsku nošnju nosi skoro sedamdeset godina, đile crne boje izilo se na leđima… Podili nam keks pa nas gleda kako uživamo.
Onda se kroz priču siti rata, rađanja dice bez doktora, siromaštva, potopa Rame, čovika invalida, sinova koji brane Ramu po studenim planinama riskirajući život, košenja žita…, al uvik na kraju kaže “Fala Bogu”. S ponosom nam prepričava anegdote sa prijateljima muslimanima, zajedničke kave, sijela, pomaganja i rastanku u ratu…
Dok nam priča čuje se radio, gluvi did pojačo je do kraja da čuje šta ima u svitu, a u svitu ništa dobro. Spominje se Amerika, Izrael i još neke zemlje, ne znam di su, a bolje da su što dalje.
“Gladna sam”, reče Marija.
Baba ustade držeći se za drvenu ogradu i ode u špaiz.
A koje sreće, nosi kruva ispod sača, masla i šećera. Na svitu nema lipšeg kruva, nema…
“Ko će od vas kasnije ovcama i kravama, upita?”
“Ankica i Martina će, a Ivka će čuvat dite i pod oribat, Marija neka pomogne drva”, reče mama.
Lipo nam je. Osnovno u kući, para malo, ali s dvi ruke svaki dan smo bogatiji. Struke s kauča i ćurdije mama je iznila na sunce. Sve su to ona i baba ručno napravile.
Uvečer je stigo ćaća, ranije nego je mama rekla, al nije ni ona mogla znat, odlazila bi u selo da ga nazove s telefona jer ga mi nemamo. Stidili smo se ćaće ko da je stranac. Brat ga promatro iz stalca, opirući se nožicama na prste. Iz šuškave kese izvuče nešto slatkiša i kilo banana. Da me bilo pustiti sigurna sam da bi sama pojila to voće. Vrime je za spavanje. U plastičnom lavoru mama donese vode i naredi nam da se umijemo i sredimo za krevet.
Nas četiri dilimo sobu, skromnu sa dva kreveta, ormarom i velikim ogledalom. Pa ujutro opet isto i tako cilo lito. Kod ovaca ležimo u travi, pa maštamo, koliko bi slatkiša volili imat, koliko još do Božića da bude puna kuća sokova, čiji je slijedeći rođendan da se najedemo čupavaca ili gurabija, kada će neko iz Njemačke poslat malo robe, da li sveti Nikola postoji, koju kesu ponit u materice…
Imam osjećaj da je puna livada marmelade ili keksa da bi nam bilo malo, jer mama to kupi samo nekad, ritko kad.
Vruće je i danas kupimo sijeno koje je did danima kosio. Iako slijep na jedno oko i gluv od svoje šeste godine vješto obavlja sve poslove. Legne na ledinu, uzme brus i dio po dio kose oštri. Samouk za drvo, sve što smo imali, od kašika, stolica, klupa, vila, grablji on je napravio. Mislim da će danas baba ponit koji slatkiš na livadu pa ću istrpiti i teret i sunce. Miriše pokošena trava i mota se babi oko opanaka, ramske košulje i crni sukneni čorapa. Zvoni podne na Šćitu, Orašcu ,Rumbocima… Zvona prave najlipšu melodiju, njihovi zvuci stapaju se u jedan i onda razbijaju po ramskoj kotlini.
“Ajmo u lad da nam se prikrstim”, reče mater.
Jedva smo dočekali jer sunce je opeklo slabašne ruke i obraze. Mama moli glasno da i did čuje.
Sidimo i dilimo vodu iz bidona, iznad nas na jasenu visi vodir a na njemu piše “Ilija 1983”. Baba stavi ruku u kecelju, čujemo nešto kako šuška, izvadi par karamela i podili. Nakon nekog vremena, u Varvari se čuje hodžina molitva. I svaki put bi ili mama ili baba pričale o važnosti poštivanja drugoga i drugačijeg i objasnile bi šta to znači. Hvala im za to.
“Jedva čekam snig, zimu, sanjkanje dok prsti ne utrnu i čaj od kamilice koju si ti baba ubrala”, reče Ivka.
“Da bi nam zimi bilo lipo moramo liti dobro radit”, odgovori baba namještajući rubac.
I tako cilu godinu živimo skromno, rastemo, učimo, stvaramo i poštivamo.
Završit ću ovu svoju priču sa rečenicom koju sam puno puta čula od svoje matere: ” Zadovoljna sam s malo, a Bog mi sve više daje.”
Ankica Šarčević/Prozor-Rama
